Povrede trbuha
U sportskim aktivnostima su moguće povrede trbušnog zida, koštanih delova i unutrašnjih organa.
Povrede trbušnog zida
Zid trbuha grade snažni, široki pljosnati mišići, koji čine prednje, zadnje i bočne zidove. Oni su pokriveni spolja i unutra fascijama. Trbušni mišići čine jedinstven funkcionalni sistem, spojen sa prednje strane snažnom aponeurotičnom pločom. Ovi mišići pored zaštitne funkcije, potpomažu i vitalne funkcije disanja, defekacije, mokrenja i obezbeđuju stalan položaj trbušnih organa. Na trbušnom zidu nalaze se tzv. slabe tačke, na kojima mogu nastati kile (ingvinalna, umbilikalna, femoralna). Ingvinalni kanal može biti slaba tačka u sportista, pa je ovaj predeo značajan u sportsko-medicinskoj praksi, pri utvrđivanju uzroka bola u preponama.
Povrede mišića trbušnog zida nastaju direktnim udarom ili iznenadnom, snažnom kontrakcijom. Veća naprezanja posle duže inaktivnosti mogu uzrokovati bolni spazam trbušne muskulature. Mogući su i slučajevi parcijalnih ili totalnih ruptura trbušnih mišića, najčešće m. rectus adbominisa. Povreda je praćena jakim bolom, koji se tačno ne lokalizuje u svim prilikama, ali se palpacijom može ograničiti. Bol je praćen spazmom i rigidnošću okolne muskulature. Bol se pojačava na kašalj ili podizanjem glave na uzglavlje. Krvni izliv se lokalizuje u mišićnoj ovojnici i nekad može pokazivati veće razmere, naročito pri povredi donjih epigastričnih sudova. Tumefakcija uzrokovana izlivom u trbušnom zidu, povećava se kad povređeni podizanjem glave zategne trbušni zid. U sportista se susreću i povrede lateralnih delova trbušnog zida i to najčešće na pripojima ili jačnim kostima.
Ako su rascepi mišića manji, terapija se sastoji u primeni bazičnih principa lečenja. Veće ili potpune rupture daju teže simpotme, kada je potrebno i hirurško lečenje pa i eksploracija unutrašnjosti trbuha.
Trbušni zid ne sačinjavaju samo mišići, već i lumbalni deo kičmenog stuboa i donja rebra i karlična krila.
(2) Povrede koštanih delova
Povrede lumbalnih pršljenova se susreću u sportskoj traumatologiji. Bilo da se radi o kompresivnim prelomima pršljenova ili prelomima poprečnih nastavaka, ove povrede uzrokuju višemesečnu nesposobnost. Pri sumnji na prelom lumbalnog pršljena, na što može da ukaže jak lokalizovan bol, reflektorni mišićni spazam i palpatorna osetljivost trnastih nastavaka, čak i slučajevima kada nema nikakvih neuroloških znakova, povređenog treba brižljivo prenositi i transportovati. Dok jedni smatraju da se transport vrši u ležećem položaju u lakoj hiperekstenciji, podmetanjem savijenog ćebeta pod slabine, drugi smatraju da je bolje povređenog transportovati u položaju u kome je zatečen posle povrede. Prelomi poprečnih nastavaka, koji mogu biti uzrokovani i endogeno, ekscesivnom kontrakcijom lumbalne muskulature, sa gledišta sportske medicine se tretiraju kao povrede mišića, ali je obavezno potrebno utvrditi da li postoji i simultana povreda bubrega.
(3) Povrede usiutrašnjih organa
Povrede unutrašnjih organa mogu biti otvorene i zatvorene. Zatvorene povrede nastaju snažnim udarima tupe sile ili kompresijom trbuha, a otvorene prodorom i otvaranjem trbuha spolja. Povrede trbušnih organa spadaju među najteže povrede, jer veliki broj organa, velika površina trbušne maramice, prisustvo raznih sokova uzrokuje veliku raznolikost povređivanja i kliničkih manifestacija, te ozbiljne prognoze tih povređivanja. Povrede trbušnih organa su često u sklopu politraume.
Pri zatvorenim povredama u sportovima češće je pogođena slezina i jetra, kao čvrsti organi, dok su šuplji organi manje skloni takvim povredama, ukoliko su ispražnjeni (želudac, creva, mokraćna bešika). Ovi organi su elastični kad su prazni i odolevaju traumatskim agensima. Zato je logično da se takmičar ne izlaže sa punim crevima i bešikom.
Dijagnostika zatvorenih povreda trbuha je mnogo teža nego otvorenih. Ali ona mora biti na vreme postavljena, kako bi se na vreme moglo hirurški intervenisati. Osnovni pokazatelji, koj omogućuju dijagnostiku intraabdominalnih zatvorenih povreda su inicijalni neurogeni šok, izazvan dejstvom samog udara, zatim zna-ci gubitka krvi (bledilo, tahikardija, pad krvnog pritiska) i lokalni nalaz. Lokalna osteljivost, spazam i defans ukazuju na iritaciju peritoneuma (krvlju, crevnim sadržajem ili drugim izlivima). Bol može biti umeren ili jak. Značajno je da je stepen osetljivosti i rigidnosti adbominalnog zida različit od pacijenta do pacijenta. Ta činjenica pričinjava nekad inicijalne dijagnostičke poteškoće i iskusnijim hirurzima. Međutim i sama sumnja da se radi o mogućnosti intreaabdominalnih povreda, nalaže da se povređeni bez odlaganja transportuje na hirurško odeljenje. Povrede jetre i slezine imaju neke svoje posebne karakteristike. U slučaju povrede jetre, postoji osetljivost u desnom gornjem kvadrantu i moguća iradijacija u desno rame, pored opštih znakova intraabdominalnog krvavljenja. Povrede slezine se karakterišu krvavljenjem u dva vremena. Inicijalno krvavljenje unutar čvrste kapsule, postepeno se pojačava do te mere, da kapsula naknadno prska i krv se izliva u trbušnu duplju.
U sportovima naročito borilačkim, moguće su zbog mehaničke iritacije povrede solarnog pleksusa (plexus solaris). Ovaj pleksus se sastoji iz dve celijačne ganglije (sa svake strane aorte po jedna), a na kratkom rastojanju ispod dijafragme. Udarac u gornji deo abdominalnog zida iznad ovoga pleksusa, izaziva trenutnu refleksnu reakciju. Pogođeni pada, ne može da diše ("izgubio vazduh", "isteran vazduh"), a lice je pepeljasto-blede boje. Umesto uobičajenih manipulacija na terenu, gde se to desi (savijanje nogu, podizanje, protresanje i sl.) povređenog koji je zaplašen, treba ohrabriti da mirno i ravnomerno započne da diše. U slučaju da povređeni ne počne da diše za nekoliko sekundi, treba započeti veštačko disanje, jer u takvim slučajevima akapneja, teško je na sportskom terenu razlikovati, da li se radi o prolaznoj refleksnoj paralizi dijafragme, ili dijafragmalnom, adbominalnom ili interkostalnom spazmu, nastalom usled udara u gornji deo trbuha.
Povrede urogenitalnih organa, nisu česta pojava u sportskim aktivnostima.Neki autori su iznenađeni (V. Vermooten) izvanredno malom frekvencijom urogenitalnih trauma u velikim sportskomedcinskim statistikama. što se tiče spoljnjih genitalija, sigurno je da takvoj činjenici doprinosi i korišćenje odgovarajućih štitnika u sportovima, gde su opasnosti takvih povreda naročito izražene.
U odnosu na druge urogenitalne organe, nešto su češće povrede b u b r e g a. Ove povrede su posledice udara u bok ili predeo kostovertebralnog ugla. Smatra se da se ovo može desiti samo u slučaju iznenadnog i neočekivnog udara, jer uobičajenim mehanizmima, zatezanjem spoljne muskulature amortizuje i teže udare. Od vremena II svetskog rata, od kada se više raspravlja o tzv. "marš hematurijama", označavaju se i hematurije posle sportskih takmičenja kao posledica sličnih napora. Aleya i Paarish su 1958. godine, međutim, pokazali, da se hematurija javlja čak češće u pojedinačnim, nego kolizionim sportovima (češće u plivanju, nego u boksu i rvanju), što je opet suprotno ranijim mišljenjima o uzrocima i učestalosti pojave hematurije u boksera. Bez obzira na poreklo mikro ili makrohematurije u sportista, one zahtevaju detaljno kliničko ispitivanje. Hematurija u boksera se ipak mora posmatrati drugačije nego u drugih sportista. Isti se značaj posvećuje i albuminuriji posle sportskih napora, naročito u boksera. Amelar i Salamon (1954) su objavili rezultate ispitivanja 103 profesionalna boksera pre i posle mečeva i u 60% ispitivanih našli posle mečeva pozitivan albumen u urinu.
Najteže povrede bubrega (laceracije, rupture) nisu tipične za sportove, osim onoliko, koliko prate saobraćajne udese i akcidente u sportskim disciplinama motosportova. Lakše povrede bubrega, a osobito slučajni nalazi albume-na u urinu, kao i eritrocita, zahtevaju specijalističku kontrolu, ali se obično dobro smiruju na konzervativnu terapiju.
Udarci u mošnice, mogu uzrokovati hematom ili traumatski orhitis. Posle takvih povreda, aplikuje se led, suspenzorijum i određuje urološka konsultacija. Bolovi su ponekad vrlo jaki, pa treba dati analgetika. U nekim sluča jevima (naročito u dece i adolescenata), kada su testisi abrnormalno pokretljivi, može doći do torzije testisa. Torzija je praćena akutnim, žestokim bolom, koji iradira u donji trbuh. Ovaj se poremećaj mora blagovremeno otkriti radi hirurške intervencije, jer u protivnom može doći do ireverzibilnog propadanja testisa.
